Na treći dan Vizantop festivala 2024. koji se ove godine održavao u Novom Bioskopu Zvezda, proglašen je pobednički film u kategoriji „Jednakost i zajedništvo“ – „Gotova igra“ („Game over“, Turska) iz 2023. godine, od režisera Saeed Mayahy.
Posebno priznanje ove godine žiri je dodelio filmu „Moje pleme Bahme“ („My Tribe Bahmaee“), 2024, Iran, reditelj: Mohammad Ehsani.
Prenosimo odluku žirija Ane Došen i Petra Veljačića:
Pobednik festivala:
„Kraj igre“ („Game Over“), 2022, Turska, reditelj: Saeed Mayahy
Pitanje aktuelnosti teme filma nije bilo ključno u odluci žirija ovogodišnjeg festivala. Film Game Over nagrađen je pre svega zbog nekonvencionalnog pristupa, ističući se veštim izbegavanjem lamentiranja nad sudbinom onih koji su u nevolji. Umesto da direktno naglašava teskobu, neprijatnost i strah koje prati neizvestan put, autor filma ističe snagu mladih koji se nepokolebljivo suočavaju sa svojim okolnostima. Film dokumentuje specifičan trenutak i mesto gde se nalaze izbegli tinejdžeri, predstavljajući međuprostor ispunjen individualnim očekivanjima i nehotičnom povezanosti. Pristup životu kao igri, gde je rizik sveprisutan, ali se ne odustaje od cilja, ključna je poruka filma. Angažovanost ovde nije u klišeima savremene produkcije i deklarativnim apelima, već u otvorenom sagledavanju složene stvarnosti gde se igra nastavlja, čak i kada čovek mora ponovo početi.
Posebno priznanje:
„Moje pleme Bahme“ („My Tribe Bahmaee“), 2024, Iran, reditelj: Mohammad Ehsani
Prelazeći granice pukog dokumentovanja kulture izolovanog društva u udaljenoj regiji Irana, film poetično osvetljava kulturu Bahmaee zajednice koja se nalazi na ivici nestanka. Prikaz ove kulture postavlja duboka pitanja o gubitku ključnog aspekta ljudske civilizacije — nomadskog načina života i jedinstvene povezanosti s prirodom. Organizacija zajednice i međuljudski odnosi njenih članova duboko su oblikovani geografijom, gde priroda daruje resurse poput stoke, sezonskih skloništa, badema, pistaća i maslina, dok su izazovi poput suše utkali borbu za opstanak u njihov identitet. Film prevazilazi puko dokumentovanje klimatskih i kulturnih promena, istražujući proces gubitka intimne veze s prirodom i specifičnog „plesa“ zajednice s prostorom koji je ključan za njen identitet. Prikazuje složen i suptilan odnos ljudi i prirode, te prelazak iz nomadskog načina života u savremeni svet, gde je život naizgled sigurniji, ali manje autentičan i usklađen s prirodnim ritmom. Naracija evocira bajkovito ili mitsko pripovedanje, osvetljavajući nekadašnju stvarnost koja se povlači pred surovim promenama i nepovratnim gubicima.Glas naratora odjekuje poput molitve, pokušavajući da sačuva ono što nestaje. Poput pesme, film ne pruža činjenične podatke niti šalje konkretnu poruku, već reflektuje univerzalno ljudsko stanje kroz tragediju jedne zajednice. Na taj način ostavlja dubok utisak o krhkosti veze između ljudi, prostora i vremena.
